Dojenje na zahtev/prema potrebama deteta znači da majka doji svoje novorođenče onoliko često i dugo  koliko ono traži; ne ograničava se ni broj ni dužina podoja. Majka uči da prepozna rane znake gladi, ne čeka da beba počne da plače. Ovo doprinosi da se laktacija brže uspostavlja i  proizvodi se veća količina mleka, što doprinosi i smanjenju rizika od žutice. Manji je rizik za prepunjene dojke i mastitis. Krajnji rezultat je veći procenat isključivog dojenja i duže dojenje

Zadatak osoblja je da pomogne majci  da prepozna rane znake gladi i spremnost deteta za hranjenje. Majkama je potrebno savetovanje i podrška da prepoznaju i odgovore na bebine signale kojima izražava potrebu za hranjenjem, bliskošću i utehom. Ovo treba  objasniti i majkama koje su izabrale da ne doje.

Rani znaci gladi- meškoljenje, otvaranje usta, okretanje glave, traženje (rooting); ovako  novorođenče šalje poruku majci “Gladan sam/gladna sam, nahrani me”

Uznapredovali znaci gladi- protezanje, stavljanje ruke u usta: ovako novorođenče poručuje “Sad sam stvarno gladan/gladna”

Kasni znaci gladi- plač, uznemirenost, zajapureno lice: ovako novorođenče poručuje “Umiri me, pa mi daj da jedem”.  Ovako uznemirena beba ne može uspešno da sisa; majka prvo treba da je umiri zagrljajem, kontaktom koža-na-kožu, tepanjem, pa tek onda da joj da da sisa. U početku, dok uči novu veštinu-dojenje, plač i uznemirenost novorođenčeta mogu kod majke izazvati stres i obeshrabriti je; zato je važno da majku naučimo što pre da prepozna rane znake gladi i da na njih odgovori

Obrasci dojenja- šta je “normalno” ponašanje novorođenčeta i kako ćemo savetovati majku.

Majke često navode da im je jedan od najvećih problema da razumeju šta je “normalno” ponašanje novorođenčeta, koliko često beba treba da sisa, dugo podoj treba da traje. Često ponašanje svog novorođenčeta koje odstupa od očekivanog tumače time da je beba gladna, brinu da li imaju dovoljno mleka, traže da se beba dohrani...

Svako novorođenče je ličnost za sebe, sa specifičnim potrebama, i od suštinske važnosti je da  majka što pre nauči da prepozna potrebe svoje bebe i kako da ih zadovolji.

          Novorođenče u prvih dva do sedam dana želi da sisa otprilike svakih 1-3 sata, ali to može biti i češće. Dojenje u klasterima podrazumeva da beba nekoliko puta traži da sisa u vrlo kratkim intervalima, nakon čega sledi pauza od nekoliko sati.

          Dojenje noću je važno kako bi se osigurala dovoljna stimulacija za proizvodnju i otpuštanje mleka.

          Kad mleko nadođe uobičajeno je 8-12 podoja tokom 24 sata. Razmak između podoja nekada je kraći, nekad duži.

          Tokom perioda brzog rasta, dete može biti više gladno nego obično i tražiti da sisa češće tokom nekoliko dana kako bi podstaklo veču proizvodnju mleka.

Ono što majka treba da nauči u porodilištu da dete treba da sisa kad god ono želi. To zadovoljava njegove/njene potrebe, bilo da se radi o gladi ili o žeđi, ali i majčine potrebe ako su grudi prepune mleka.

Kada mama treba da se zabrine?

Vrlo dugi podoji (kada većina podoja traje duže od 40 minuta), vrlo kratki podoji (većina podoja kraća od 10 minuta), te vrlo česti podoji (više od 12 podoja tokom 24 sata) mogu da ukažu da dete nije pravilno prihvatilo dojku. Nadzor podoja od strane obučene sestre pokazaće da li postoje neke poteškoće u postavljanju bebe na dojku i položaju na dojci, da bi se na vreme korigovali. Svakodnevno praćenje težine novorođenčeta pokazaće i osoblju i majci da li novorođenče uspešno sisa.

Neretko majke dobijaju savete ili dolaze u porodilište sa predrasudom da česti ili dugi podoji oštećuju bradavice. Bolne bradavice i ragade se rezultat lošeg prihvatanja dojke, a ne prečestih ili dugih podoja. Ako dete dobro prihvati dojku, do oštećenja bradavica neće doći ni kada je dojeno često i dugo.

Da li uvek možemo “dozvoliti” novorođenčetu da samo bira kada i koliko će da sisa – posebne situacije.

Ako je dete vrlo pospano zbog žutice ili delovanja lekova primenjenih tokom porođaja, ako je nedovoljno snažno zbog prevremenog rođenja ili male težine, ne možemo mu prepustiti da samo određuje ritam i dužinu podoja.

Ako su majčine dojke prepune i bolne, možda će zbog majke biti potrebno buditi novorođenče za podoje dok se te poteškoće ne reše.

Kako izbeći nepotrebu dohranu u porodilištu?

Novorođenoj deci je potrebna vrlo mala količina mleka u prvim danima života.

Procenjeni unos kolostruma po obroku:

• prvih 24h 2 - 10ml
• 24 - 48h 5 – 15ml
• 48 – 72h 15 – 30ml
• 72 – 96h 30 – 60ml

Ako razumemo da je novorođenčetu u prva dva dana (nakčešća dužina boravka u porodilištu) potrebna 1-3 kašičice mleka po obroku, ređe ćemo posezati za nepotrebnom dohranom.

Ako majka razume koliko malo mleka bebi treba u prvim danima, stećiće više samopouzdanja da iz obe dojke za jedan obrok može svojoj bebi da obezbedi dovoljno kolostruma.

Fiziološki gubitak u težini nastaje u prvim danima nakon rođenja zbog malog unosa mleka i povećanog gubitka, pre svega zbog eliminacije mekonijuma. Ukoliko je majka dobijala infuzione rastvore tkom porođaja (obavezno tokom carskog reza i praktično uvek i tokom prirodnog porođaja) kod neke dece dolazi, obično u prvom danu, do eliminacije tog viška tečnosti i do većeg gubitka u težini.

Novorođenče izlazi iz porodilišta sa težinom koja je prosečno 5-7% manja od težine na rođenju. Prihvatljivi gubitak u prvih 24 sata je 5%, u drugom danu do 7% i u trećem do 10% težine.

Nikako ne znači da ovu decu treba rutinski dohranjivati! Potreban je nadzor podoja, korekcija položaja na dojci i prihvatanja dojke, podrška i objašnjenje majci na koji način može da poveća količinu mleka. Naravno, treba proceniti i zdravstveno stanje deteta: da li je prevremeno rođeno, pospano zbog žutice, da li ima znake dehidracije, i na osnovu toga proceniti da li je detetu potrebna dohrana – optimalno mlekom svoje majke.