Glavni, aktivni sastojak (antigen) – umrtvljen ili živ (ali oslabljen) uzročnik bolesti (bakterija, virus) ili pojedini njegovi delovi. On ne može izazvati bolest, ali je dovoljno jak da može podstaći imuni sistem da stvara antitela neophodna za odbranu organizma od infekcije.

To zavisi od tipa vakcine – da li je živa/mrtva, bakterijska/virusna itd. Većina ih je u vidu injekcija što, naročito za dečji uzrast, nije naročito popularno. One se najčešće daju u ruku (kod dece uzrasta do 12 meseci u butinu) – neke od njih u mišić (intramuskularno), kao vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja, protiv hepatitisa B i druge; neke se daju u dublje slojeve kože (intradermalno), kakav je slučaj kod vakcine protiv tuberkuloze. Čitav niz vakcina daje se potkožno (supkutano) – jedna od njih je i MMR.

Svaki lek, pa čak i aspirin, može izazavati neželjene reakcije. Isto važi i za vakcine. Neželjene reakcije su moguće, ali su kod ogromne većine dece ti efekti blagi i prolazni. Sa usvaršavanjem postupaka proizvodnje, dobijene su „čiste” vakcine što je značajno proredilo pojavu bilo kakvih, a naročito ozbiljnih neželjnenih efekata imunizacije.

Iskustvo iz Francuske

Iz godine u godinu, a posle burnih polemika u Francuskoj devedesetih godina prošlog veka vakcinacija BEBA  je postala sve rasprostranjenija. Dok je 2004. godine protiv hepatitisa B vakcinisano 25 odsto beba, 2012. godine vakcinisano ih je 88 odsto. Panika se povukla i trenutno niko ne protestuje zato što se novorođenčad vakcinišu protiv hepatita B u paketu sa obaveznim vakcinama protiv polia i difterije

Postoje vakcine koje se daju samo jednom za ceo život (npr. BCG – protiv tuberkuloze), neke druge je potrebno dati više puta već u toku prve godine bebinog života (npr. vakcina protiv hepatitisa B), dok je za neke potrebna revakcinacija sve do osamnaeste godine, ali i kasnije tokom života (tetanus).